Broj liftova u zgradi i dalje se najčešće određuje po iskustvu, po ugledu na sličan objekat ili po onome što je projektant ranije radio. To izgleda kao razumna prečica sve dok se objekat ne useli. Tada se posledice vide odjednom i sve zajedno: ljudi čekaju u prizemlju, liftovi staju na svakoj etaži, jutarnji špic traje duže nego što bi trebalo, a prostora da se bilo šta promeni više nema jer su okna izlivena, a oprema ugrađena i plaćena.
Analiza saobraćaja postoji upravo da bi se ta odluka donela dok se još može menjati, i to na osnovu brojeva umesto na osnovu procene. Ona ne rešava pitanje koji proizvođač, nego pitanje koliko uređaja, kog kapaciteta i koje brzine objektu zaista treba da bi funkcionisao onako kako je zamišljen.
Šta analiza saobraćaja radi
Analiza saobraćaja je simulacija kretanja ljudi kroz objekat u onim periodima kada je sistem najopterećeniji. Ulazni podaci nisu pretpostavke nego karakteristike konkretnog objekta: namena i raspored sadržaja po etažama, broj i struktura korisnika, radno vreme i navike koje iz njega proizlaze, pozicija ulaza i stepeništa, i naravno konfiguracija koju razmatramo, dakle broj liftova u grupi, njihov kapacitet, brzina i način upravljanja.
Na osnovu toga se simuliraju karakteristični režimi. U poslovnoj zgradi to je jutarnji dolazak, kada gotovo svi putuju iz prizemlja nagore, zatim međuetažni saobraćaj tokom dana i popodnevni odlazak. U stambenom objektu opterećenje je ravnomernije ali sa drugačijim vrhovima, u bolnici postoje prioritetni režimi i transport koji se ne sme čekati, a u tržnom centru se sve svodi na protok u kratkim intervalima. Isti broj liftova daje potpuno različit rezultat u ta četiri slučaja, što je i razlog zašto poređenje sa sličnim objektom ume da prevari.
Rezultat simulacije nije jedan broj koji kaže da ili ne, nego skup pokazatelja koji zajedno opisuju kvalitet usluge koju sistem pruža korisniku.
Pokazatelji i kako se čitaju
Prva grupa pokazatelja govori o čekanju. Interval između uzastopnih polazaka (INT) je prosečno vreme između dolazaka liftova na najopterećeniju etažu i najosetljiviji je na broj uređaja u grupi, dok prosečno vreme čekanja (AWT) meri ono što korisnik zaista doživljava, od trenutka poziva do trenutka kada se vrata otvore. To su dva pokazatelja po kojima ljudi ocenjuju zgradu, iako nikada neće izgovoriti njihova imena.
Druga grupa govori o kapacitetu. Transportni kapacitet (HC) pokazuje koliko ljudi sistem može da preveze u posmatranom periodu, najčešće u pet minuta, i izražava se i kao procenat ukupnog broja korisnika objekta. Uz njega ide faktor popunjenosti kabine (CF), koji otkriva nešto što sam kapacitet krije: sistem može da preveze dovoljno ljudi, ali ako to radi sa prepunim kabinama, korisnik doživljava gužvu, vrata se duže zadržavaju na etažama i ceo ciklus se usporava.
Treća grupa govori o samom putovanju. Prosečno vreme putovanja (ATT) meri boravak u kabini uključujući međustajanja, a prosečno vreme do odredišta (ATTD) sabira čekanje i putovanje i zato je najbliže stvarnom iskustvu. Sistem sa odličnim intervalom može imati loš ATTD ako se lift zaustavlja prečesto, što je tipično za objekte gde je jedna grupa liftova zadužena za previše etaža.
Pojedinačan pokazatelj zato ne znači mnogo. Sistem se ocenjuje kao celina, a granične vrednosti zavise od vrste, namene i ranga objekta, pa se analiza sprovodi primenom relevantnih kriterijuma i metodologija, uključujući ISO 8100-32 za planiranje liftova. Dobar izveštaj ide korak dalje od ocene postojećeg predloga i poredi više varijanti, pa umesto zaključka da rešenje ne zadovoljava daje odgovor šta se dobija ako se doda jedan uređaj, poveća brzina ili promeni kapacitet kabine, i šta svaka od tih izmena znači za prostor i za investiciju.
Kada se radi i šta sledi posle nje
Kod novih objekata analiza je najkorisnija pre nego što se definišu broj i raspored okana, dakle u fazi idejnog rešenja, jer tada rezultat još može da promeni projekat. Urađena posle izdate građevinske dozvole, ona uglavnom služi samo da potvrdi ili opovrgne odluku koja se više ne može menjati bez ozbiljnog troška, pa od alata za odlučivanje postaje dokument za arhivu.
Kod postojećih objekata analiza ima drugu ulogu. Tu se koristi da se utvrdi da li sistem koji ne zadovoljava korisnike ima problem u tehničkom stanju opreme, u konfiguraciji ili u tome što se objekat u međuvremenu promenio. Odgovor na to pitanje određuje da li se ide na zamenu upravljanja, na promenu konfiguracije ili na modernizaciju šireg obima, i štedi novac tačno onoliko koliko spreči pogrešnu intervenciju.
U oba slučaja rezultat analize je osnova za sledeći korak, bilo da je to projektovanje sistema, priprema tehničke specifikacije za nabavku ili odluka o modernizaciji. Njena vrednost nije u proračunu nego u tome što odluku o vertikalnom transportu prebacuje sa pretpostavke na merljive parametre, u trenutku kada ta odluka još nešto košta manje od svoje ispravke.
